Колико хране бацамо?

Глобално бацимо више од 1.3 трилиона тона хране годишње, односно једну трећину коју произведемо. Овај податак битан је из два разлога. Што се мање хране баци, лакше ће се намирити свјетска потреба за храном у наредним година и смањењем бачене хране смањили бисмо емисије гасова стаклене баште.

Како уопште успијевамо да бацимо толико хране?

Расипање хране је јасан показатељ класне неједнакости. У сиромашним земљлама, већина хране пропадне на путу од фарми до супермаркета.

“У Јужној Азији половина карфиола који се узгаја бива бачена због недостатка технологије хлађења приликом транспорта”, каже Роса Рол, експерт за бацање хране из Организације Уједињених Нација за храну и агрикултуру.

„Парадајз се згњечи ако се транспортује у већим паковањима док се велики дио произведене салате баци због проблема са транспортом. Према статистикама, у сиромашним земљама мали дио хране је бачен од стране купаца јер је тамо храна драгоцјена.“

У развијенијим земљама ситуација је другачија. На примјер у Америци и Канади око 40% хране бива одбачено од стране потрошача што је губитак од око 160 милијарди долара годишње. Од ове цифре највећи дио чине млијечни производи чија вриједност износи око 91 милијарду.

Из организације кажу да је то резултат неколико фактора. Купујемо превише хране, не поједемо све што купимо а како трошимо много мањи дио својих прихода на храну лакше нам је да је бацимо тј. у развијенијим земљама јефтине хране има у изобиљу што утиче на то да људи не схватају њену праву вриједност.

“Како се доходак повећава, повећава се и расипно понашање када је ријеч о опхођењу према храни”, каже Пол Бехнрес, професор на предмету Енергија и животне науке на Лајден универзитету у Холандији.

Протраћена храна такође оставља огромни карбонски отисак, отприлике 3.3 милијарде тона угљеника. Такође, протраћена храна значи и велику количину узалуд потрошене воде.

Из организације за Храну и Агрикулуру кажу да би се најучинковитије промјене могле постићи измјенама на крају ланца снабдијевања. У многим земљама супермаркети се боре против расипања хране тако што мијењају етикете на којима пише датум до ког је храна употребљива како би обесхрабили потрошаче да бацају храну која је безбједна за употребу или тако што прекидају са праксом да поврће и воће чудног облика бацају већ га продају по нижој цијени. Негдје се расипање хране регулише законски, на нивоу државе. Француска је увела законе који приморавају продајне ланце да донирају храну која је под ризиком да буде бачена али је и даље безбједна за јело.

Посланици Европског парламента раде на томе да успоставе законе који ће смањити бацање хране за 50% до 2030. године, што је један од циљева Уједињених Нација.

 

(theguardian)